Tu su predavanja Waltera Lewina, profesora fizike na MIT-u, koja su vrlo dinamična , praćena velikim brojem eksperimenata i primera. Pa profesora Malana, koji predaje computer science na Harvardu, i naravno mnogi drugi..

Postoje razna predavanja, za sve ukuse, iz isorije, filozofije, fizike, biologije, medicine…

Intersantno je i porediti ih sa predavanjima na Beogradskom univerzitetu, ako je takvo poređenje moguće. Neko bi rekao da su neuporediva, i bio bi u pravu.

http://www.academicearth.org/

Potraga za vanzemaljskom inteligencijom (SETI) je zajedničko ime za veliki broj aktivnosti koje ljudi preduzimaju u potrazi za vanzemaljskim životom. SETI projekti koriste naučne metode u potrazi za elektromagnetnim zračenjem od civilizacija sa udaljenih planeta. Američka vlada je finansirala najranije projekte, ali od nedavno se finansiraju samo iz privatnih izvora.

Postoje veliki izazovi u pretrazi neba za prvim kontaktom koji bi mogao biti okarakterizovan kao inteligentan, jer se ne zna pravac pretrage, spektar i metod komunikacije. SETI projekti obavezno prave pretpostavke da skrate pretragu, i te iscrpljujuće pretrage su prikupljene do sad.

SETI@home

SETI@home je popularan volonterski distribuirani compijuterski projekat koji je bio lansiran sa Univerziteta California, Berkli 1999. Svako može da učestvuje u SETI pretarživanju tako što downloaduje BOINC (Berkeley Open Infrastructure for Network Computing) softver, i dopusti program radi kao pozadinski process.

Posle obrade podataka, koje je računar dobio od SETI@home programa, rezultati se automatski vraćaju serveru na Berkliju.

U ovom projektu učestvuje preko 180 000 aktivnih volontera sa oko 290 000 kompijutera.

I da, ono što sam čuo, a ne znam da li je istina, je da je za onog volontera čiji računar zabeleži prvi kontakt obezbeđena nagrada od 1 000 000 USD.

Pa sad vidite..

Verner Karl Hajzenberg (engl. Werner Karl Heisenberg) (5. decembar, 1901. — 1. februar, 1976) bio je proslavljeni fizičar i dobitnik Nobelove nagrade za fiziku 1932. godine, jedan od osnivača kvantne mehanike.

Hajzenberg je ujesen 1920. godine upisao fiziku, jula 1923. godine je doktorirao, a oktobra 1927. godine, kao dvadesetšestogodišnjak, postavljen je za redovnog profesora Teorijske fizike u Lajpcigu. U tom periodu boravio je u tri najveća svetska centra teorijske atomske fizike tog vremena. U Minhenu je uradio doktorat pod rukovodstvom A. Zomerfelda, u Getingenu je u zimu 1922-1923 bio student, a 1923-1924 asistent M. Borna, dok je u Kopenhagenu, kod N. Bora, prvo, 1924-1925, bio u poseti, a 1926. godine je postavljen za predavača iz teorijske fizike.

1925. godine je otkrio matričnu mehaniku, prvu formulaciju kvantne mehanike. Njegova Relacija neodređenosti, otkrivena 1927, tvrdi da određivanje pozicije i impulsa čestice nužno sadrži greške, a proizvod ove dve grešake je veći od, ili jednak određenoj Plankovoj konstanti. Zajedno sa Borom, on će formulisati Kopenhagensku interpretaciju kvantne mehanike.

Dobio je Nobelovu nagradu za fiziku 1932. godine “za stvaranje kvantne mehanike, njenu primenu koja je, inter alia, dovela do otkrića alotropskih formi vodonika”.

Nuklearna fisija je otkrivena u Nemačkoj 1938. Hajzenberg je ostao u Nemačkoj za vreme Drugog svetskog rata, radeći pod nacističkim režimom. Vodio je nemački program nuklearnog oružja, ali opseg njegove saradnje sa nacistima nije sasvim razjašnjen.

Otkrio je Boru postojanje ovog programa na konferenciji u Kopenhagenu, septembra 1941. Posle ovog susreta, veliko prijateljstvo između Bora i Hajzenberga je okončano. Bor se kasnije pridružio Projektu Menhetn. Nemačka nije uspela da proizvede atomsku bombu.

Spekuliše se da je Hajzenberg imao moralne sumnje, i da je pokušavao da uspori projekat. On lično je takođe pokušavao da stvari prikaže tako posle rata, i knjiga Tomasa Pauera, „Hajzenbergov rat“, kao i pretstava „Kopenhagen“ Mihaela Frajna su usvojile ovakvu interpretaciju.

Februara 2002. se pojavilo pismo koje je Bor napisao Hajzenbergu 1957. (ali ga nije poslao). U tom pismu Bor kaže da Hajzenberg kada su se sastali 1941, nije izrazio nikakve moralne probleme u vezi projekta pravljenja bombe, da je Hajzenberg proveo protekle dve godine radeći skoro u potpunosti na ovom projektu, i da je bio ubeđen da će atomska bomba odlučiti pobednika u ratu.

Većina istoričara nauke uzima ovo kao dokaz da je prethodna interpretacija hajzenbergovog otpora bila pogrešna, ali neki se ne slažu, smatrajući da je Bor možda pogrešno razumeo Hajzenbergove namere, kada su se sreli 1941.

Istorija

Da bi objasnio spektar zračenja koje emituje crno telo Maks Plank je 1900. godine uveo ideju o diskretnoj, dakle, kvantnoj prirodi energije. Da bi objasnio fotoelektrični efekat Ajnštajn je postulirao da se svetlosna energija prenosi u kvantima koji se danas nazivaju fotonima. Ideja da se energija zračenja prenosi u porcijama (kvantima) predstavlja izvanerdno dostignuće jer je time Plankova formula zračenja crnog tela dobila konačno i svoje fizičko objašnjenje. Godine 1913. Bor je objasnio spektar vodonikovog atoma, opet koristeći kvantizaciju ovog puta i ugaonog momenta. Na sličan način je Luj de Broj 1924. godine izložio teoriju o talasima materije tvrdeći da čestice imaju talasnu prirodu, upotpunjujući Ajnštajnovu sliku o čestičnoj prirodi talasa.

Opšte odredbe

Izraz kvant (od latinskog quantum (množina quanta) = količina, mnoštvo, svota, iznos, deo) odnosi se na diskretne jedinice koje teorija pripisuje izvesnim fizičkim veličinama kao što su energija i moment impulsa (ugaoni moment) atoma kao što je pokazano na slici. Otkriće da talasi mogu da se prostiru kao čestice, u malim energijskim paketima koji se nazivaju kvanti dovelo je do pojave nove grane fizike koja se bavi atomskim i subatomskim sistemima a koju danas nazivamo Kvantna mehanika. Temelje kvantnoj mehanici položili su u prvoj polovini dvadesetog veka Verner Hajzenberg, Maks Plank, Luj de Broj, Nils Bor, Ervin Šredinger, Maks Born, Džon fon Nojman, Pol Dirak, Albert Ajnštajn, Volfgang Pauli i brojni drugi poznati fizičari 20. veka. Neki bazični aspekti kvantne mehanike još uvek se aktivno izučavaju.

Kvantna mehanika je fundamentalnija teorija od klasične Njutnove mehanike i klasičnog elektromagnetizma, u tom smislu da obezbeđuje preciznije objašnjenje koje klasične teorije jednostavno ne mogu da objasne na atomskom i subatomskom niovu. Kvantna mehanika je neophodna da bi se objasnilo ponašanje sistema reda atoma ili manjeg. Na primer, ako bi Njutnova mehanika objašnjavala ponašanje atoma, elektroni bi brzo išli prema jezgru i sudarali bi se sa njim. Međutim, u prirodi elektroni ostaju u stabilnim orbitama oko jezgra, na prvi pogled prkosivši klasičnom elektromagnetizmu.

Kvantna mehanika je u početku razvijena da bi se objasnio atom, posebno spektar svetlosti koji su emitovali različite vrste atoma. Kvantna teorija atoma je izvela objašnjenje za ostanak elektrona u svojoj orbiti, što nije moglo biti objašnjeno Njutnovim zakonima kretanja i klasičnim elektromagnetizmom.

U matematički rigoroznoj formulaciji kvantne mehanike, razvijenoj od strane Pola Diraka i Džona fon Nojmana, moguća stanja kvantnog sistema su predstavljena jediničnim vektorima (poznatim kao “vektori stanja”) nastanjenim u kompleksnom separabilnom Hilbertovom prostoru (poznatom pod imenom “prostor stanja”), definisanom do na kompleksni broj jedinične norme (fazni faktor). Drugim rečima, moguća stanja su tačke u projektivnom prostoru. Konkretna priroda ovog Hilbertovog prostora zavisi od sistema; na primer, prostor stanja za stanja položaja i impulsa je prostor kvadratno-integrabilnih funkcija, dok je prostor stanja za spin jednog protona samo proizvod dve kompleksne ravni. Svaka opservabla je predstavljena hermitskim operatorom čiji je domen gust u prostoru stanja u kome on deluje. Svako svojstveno stanje opservable odgovara svojstvenom vektoru operatora, a pridružena svojstvena vrednost odgovara vrednosti opservable u datom svojstvenom stanju. Ukoliko je spektar operatora diskretan, opservabla može da ima samo diskretne vrednosti iz datog spektra.

Vremenska evolucija kvantnog stanja je opisana Šredingerovom jednačinom, u kojoj je Hamiltonijan operator koji generiše vremensku evoluciju.

Kvantna mehanika uspeva izvanredno uspešno da objasni brojne fizičke pojave u prirodi. Na primer osobine subatomskih čestica od kojih su sačinjeni svi oblici materije mogu biti potpuno objašnjene preko kvantne mehanike. Isto, kombinovanje atoma u stvaranju molekula i viših oblika organizacije materije može se dosledno objasniti primenom kvantne mehanike iz čega je izrasla kvantna hemija, jedna od disciplina fizičke hemije. Relativistička kvantna mehanika, u principu, može da objasni skoro celokupnu hemiju. Drugim rečima, nema pojave u hemiji koja ne može da bude objašnjena kvantnomehaničkom teorijom.

Zbog brojnih rezultata koji protivureče intuiciji kvantna mehanika je od samog zasnivanja inicirala brojne filozofske debate i tumačenja. Protekle su decenije pre nego što su bili prihvaćeni i neki od temelja kvantne mehanike poput Bornovog tumačenja amplitude verovatnoće.